Mesto na kome se nalazite osmišljeno je kao pokušaj da napišem nešto o mom svetu umetnosti i dizajna... svetu koji oplemenjuje i osmišljava moju realnost, ukazujući na postojanje mnogih kao ja koji žive i dele slična interesovanja. Pojam umetnosti je shvaćen šire, pa neretko lutam kroz umetnost reči, pripovedanja i življenja uopšte.

Ništa ne ulepšavam, "varam" ili prećutkujem.. samo otvoreno primam umetnost da živi kao deo kako moje, tako i stvarnosti onih koji zastanu da podele nešto sa mnom.
Verujem da na svetu ovom ništa nema punu vrednost ukoliko nije podeljeno.

Sve je lakše kad “klikne” da se nalazite u prolazu. Ovakvom ili onakvom, mogućnosti ne umem čak ni naslutiti ali mogu biti sigurna da sam u isti ušla i da ću izaći. I oni oko vas, tako isto negde prolaze. Ako se lepo uz to i prepoznate i putujete zajedno, eto sreće nikad veće. To je sve a mislim da je i dovoljno.

Reč prolaz je kao lek ili izlaz, jer ukazuje na mogućnost nastavka, bogatstvo i fluidnost forme... može biti raznolik... a ponekad nas može prevesti iz različitih realnosti. Nekako nema ni kraj, kad razmislim bolje.

Napisanim ovde bih ukazala i na moj lični prolaz iz onoga sto je vekovima trenirano kao realnost u nešto što od skoro izaziva ovaj naš ugrožen svet a to je digitalna realnost. Za mene to dođe seoba kao svaka druga, onih sa istoka na zapad, iz sela u grad i obrnuto. Svi se nešto bune a bunili bi se i da se ne kreću, ajme meni tek onda bi se bunili ali to, na (ne)sreću, ne mogu znati. Jer prolaz je ipak jednosmeran, nema probe ili “nalevo kruga” ( za to okrivite vreme, ne njega, molim!).

Budimo kao voda i to je dovoljno. Ipak sakupimo se i podržimo oko sebe.. posebno ono sto uvire, otiče u zemlju poput kulture i umetnosti. Ako taj poslednji bastion ode u beskraj Panonskog sveta, na čemu ćemo graditi i deliti osećaj pripadnosti... U to ime, sve napisao ovde ima samo jedan skroman zadatak, da malo raskrči prolaz i doprinese revitalizaciji umetnosti u virtuelnom kako ne bi nestala bez traga u nekom arhivu sećanja. A sećanje je opasno napadnuto Alchajmerom, ako novine ne lažu.

Još jedna stvar, postoji neka magija u samoglasniku U koja uvek gubi bitku sa tim našim slavnim "blentavim"" ili proslavljenim A, ili mediteranskim E. Bez slova U ne bismo mogli krenuti, naći se, stići u prilazu ili prolazu. Naosletku, na slovo U počinje ona reč o kojoj je ovde reč , umetnost!

Dobrodošli!

Blog...
"Osećam, poludeću proleća ovoga zbog neke daleke lepote."

- Desanka Maksimović