“Kad Bog vidi da ima posla on stvori genija da ga on završi!”

2e5554245116a9f91208a65258763ed3

Pre neki dan sam bila u kafiću punom dima, stiskala se za stolom punom ljudi, malo pričala i puno gledala. U genije, u hranu i u pivo. Jela sam nespretno sa dva štapića, žvakala brokoli dok sam “hvatala” lignje i gambore. Pričali smo, jašta ali ne bih vam znala reći šta tačno… Dok smo čekali da znak pitanja postane uzvičnik.
Kucnuo je čas i kao “desert” smo dobili kolačiće sudbine. Dakle, sudbina je bila slatka i dolazila je na kraju.

“Ako ste nekoga zavoleli bez razloga, ti razlozi će vam kasnije sve više nedostajati.”

Buljila sam u moju poruku raznežena, jer drugačije bi bilo neprilično. Kakva poezija lišena romantike, ma kakva trezvenost prsta sudbine. Mešam ja tu neke razloge sa pitanjima srca, večno zbunjena. Progutala sam je odmah da zaboravim na nedostajuće razloge. Polako i oprezno ipak jer kao što znate sa sudbinom bi trebalo biti pažljiv (da nam ne pripadne muka).

Drugarica do mene čita:

“Zlatna kočija svakom stane, treba je prepoznati i ući u nju.”

Divno ali nedovoljno pojašnjeno. Muči me to da li bi trebalo trčati i izgubiti cipelicu, čekati princa, otići u daleku zemlju… ili izbaciti bajkovite elemente. Ići sama ili sa nekim, jednom ili više puta, neodložno ili kad stigneš.

“Sve možeš poricati osim činjenice da uvek možeš biti bolji.”

E pa ova je prava motivaciona. Lipsaj konju dok još možeš. Upregni se, napregni se, uvek brže možeš stići a i više skočiti. Naravno, zavisi koja si životinjica odlučio da budeš.

“Ko veruje da je srećan, on to i postaje”.

Uzbuđenje raste, sudbina mi skoro pa otkriva put do sreće. Do juče sam verovala da mi treba astrolog ali danas uviđam da mi samo genije fali – da se usrećim sa razlogom. Onda ću valjda znati gde mi je najpametnije krenuti dalje…

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *