Tu smo!

20170326_142019

Dobro severno popodne!

Kad sam kretala na sever zamišljala sam da ću se buditi na ledniku ali se ispostavilo da se budim pored obale, skoro pa na plaži. Svejedno me zapljuskuje Severno more i nisam više blizu. Blog je tu ali će nastaviti da diše neki svežiji vazduh, osmatra neki drugi krajolik i zagleda se u nebo.

Sve je trebalo uraditi po redu. Dođe tako sa seobama neko beskrajno (samo)razgovaranje. Ivana iz Norveške popričala je sa Ivanom iz Srbije kako bi se pozdravile. Ipak, pozdraviti se trebalo i sa dalekim pa bliskim prijateljima, daljom i bližom rodbinom, pa sa roditeljima..

Najbolje je to raditi natenane, na kafi recimo… ili još bolje – na izletu, šetnji, pred spavanje, u prevozu! Trebalo bi to uraditi temeljno i savesno. Nekim redom, od Kulina bana pa naovamo pa onda i na tamo, pa bliže, pa u krug. Stigla je tako ona u jednom od monologa i do teme bloga pa se Ivane dogovoriše da nastave tamo gde su stale… ne menjajući suštinski ništa. Najbitnije su pretresle i onda jedan dan nova Ivana uz osmeh mahne staroj Ivani na Aerodromu Nikola Tesla.. obučena u haljinu jednostavnog kroja boje cigle i ogrlicu u obliku lednika, dok joj je kosa padala na ramena i oči svetlucale.

Probudila se u novoj zemlji dva meseca kasnije. Stajala na uzvišenju posvećenom Ulabrantu u mestašcetu Ula na jugu Norveške. Blizu živi. Brodovi tu ulaze u Oslovski fjord i tu ih tradicionalno godinama navigiraju najhrabriji kako bi se usidrili u tišini i izbegli oštre hridi. Na kapiji je novog nepoznatog sveta i ne pravi se hrabra. Samo uživa na vetru i pevuši. Tu je i njen Ulabrand koji je čuva.

Čitamo se ubrzo!

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *